This is a civilized country - don't worry

Na Saletovom sam skijanju... zapravo, na zimovanju sam, ali pošto ne volim zimu i sneg, odbijam da priznam da sam prevalila toliki put i došla u planine, da bih zimovala.. pa tako.. na Saletovom sam skijanju... i dok on skija, ja sam obavila svoju današnju šetnju po svežem vazduhu i fotografisala, bez daljeg, predivnu prirodu i super beli sneg od kojeg bole oči ukoliko ne koristite naočare za sunce. Možda me i koji zračak sunca počastio nešto tamnijim tenom za Beograd.. U svakom slučaju, sada sedim u toploj alpskoj hiži i pijem "kakav s smetano" jer nemaju "vroču čokoladu". Nabila sam leđa uz kaljavu peć i samo što ne predem... Trenutno smo na nekoj vrsti izleta... Došli smo do skijaškog centra koji je malo udaljeniji od hotela u kojem smo odseli i ja sam se poučena iskustvom, opremila odgovarajaćom opremom, odnosno, opremom u slučaju nužde, tj. dosade.. pre nego što sam krenula iz sobe, u ranac sam tutnula svoj 10" laptop. Definitivno, jedna od mojih najboljih investicija.. Kad god pomislim da ću se ne daj bože dosađivati, ja pod mišku il' u torbu moj malecki msi...

Nego, da se vratim na temu... dakle, sedim ja tako i upravo završavam prebacivanje fotografija sa aparata na "komp", kad se pojavi omanja grupa malih i velikih skijaša. Pošto sedim sama za uskim, ali dugačkim, klackavim stolićem, devojka me ljubazno pita na engleskom jeziku da li mogu da se smeste pored mene. Isto tako ljubazno klimnem glavom i odgovorim da mogu. Odrasli sedaju za sto pored, koji se upravo oslobađa, a manji skijaši sa devojkom, pored mene. Nije mi dugo trebalo da shvatim da je grupa Engleza (čitaj: porodica), posetila svoje prijatelje u "deželi". Baš nešto u tom trenutku razmišlaljam o razlikama u vaspitavanju, o razvijenosti odnosa... odlučim da obratim pažnju i na "slučajnom uzorku" - prosečnoj engleskoj porodici, ispitam neke svoje teorije.. I nema šta da se zameri.. deca su sjajno vaspitana... sede i uljudno naručuju konobaru.. dok međusobno razgovaraju, nisu glasna, čak i kada im je dosadno ne smetaju previše svojim roditeljima, osim što im daju do znanja da bi oni išli nazad na skijanje jer su završili sa jelom... ali, ono što je zasmetalo mojim srpskim ušima bilo je dovoljno da se prisetim i zaključim... naime, usled prevelike gužve u kolibici, konobar je zaboravio jednu porudžbinu. Naravno, učtivo i najljubaznije se izvinio devojčici i rekao da njena porcija stiže sa malim zakašnjenjem. Kada je otac sa susednog stola zaključio da nešto nije u redu, u teškim pancericama se dogegao do svojeg čeda i upitao šta nije u redu. Dobio je odgovor da je "konobar zaboravio da joj donese njeno jelo", otac se zabrinuto obratio konobaru i dobio isti odgovor kao i devojčica.. izvinjava se, došlo je do greške.. njena porcija stiže za minut... i otac reče, mazeći svoje čedo po kosi "Eto vidiš, biće sve u redu.. ipak, nalazimo se u civilizovanoj zemlji, ne brini". Do tada simpatična grupica se u mojim očima za čas preobrati u suvu englesku aroganciju.. "Ma, ko je, bre, on da tako nešto... zar je iko od njih pomislio da su Slovenci necivilizovani?!?! Zar misle da u zemljama istočne Evrope nema restorana.. zar misli da niko osim njih ne zna za red... ponašanje... kulturu?!?!" vrištao je glas u mojoj glavi za koji sam,na žalost, znala da je lično moj i onda se setih scene iz čuvenog filma, koji inače ne volim.. "Dok su, bre oni jeli rukama, mi smo viljuškom, boc!". Tako besna okrenem se ka svom laptopčiću, pokrenem tekst editor i ukucam naslov: "This is a civilized country - don't worry" zastanem i razmislim.. "Do đavola! Ipak bih više volela da sam arogantni Englez, nego ponosna Srpkinja!!!"